PRIČE IZ VRANEŠKE DOLINE

Ovu temu obradjuje nas prijatelj Milovan.

Poštovani čitaoci!

POŠTOVANI ČITAOČE !
 Redove koje ćeš (možda) ovde čitati su ISTINITI – I baš sve ovo je DIO PROŠLOSTI. Surove stvarnosti i dešavanja u danima moje mladosti. Ovo je moja sudbina u koju bih se rado vratio.
Nebih ja da ovde nekoga gnjavim svojim pričama iz nekog inserta moga živorta. Ako se desi da pročitate makar i mali deo ovoga, onda vas sve koji budete čitali MOLIM DA OSTAVITE SVOJ KOMENTAR, (IZ KNJIGA „PISCI IZ VRANEŠKE DOLINE)


KUĆA

Stara kuća – krov joj šupalj
Pa kroz njega kiša curi
Moj otac je neveseo
Pa u njega stalno zuri

S tavanice malter pada
Zidovi joj krivi
U toj maloj trošnoj kući
Mora da se živi

Samo dvije sobe ima
I sklona je padu
Mi moramo novu pravit
Svi gajimo nadu

Kada zimi sneg napada
U proleće on se topi
Tad kroz plafon  ,,potok“ vode
Pada za vrat – dušu popi…

Stalno lonce podmećemo
Dok se puni ne napune
A od silne vodurine
Nad glavama – plafon trune

Dosadilo svima nama
Da nam voda za vrat pada
Pravit ćemo novu kuću
Jedina je nada

Majka mi je domaćica
Ona kuću sprema
Otac mi je zemljoradnik
Koji platu nema

Braća su mi zaposleni
U firmama oba rade
Oni k nama ne dolaze
Jer „nemaju kade“ …

Dinara nam ne dadoše
Da kupimo koru hleba
Nikada nas ne pitaju
Ddal nam nešto treba…

Negde leta 73 – će
Mi počesmo kamen vadit
Konačno se odlučismo
Novu kuću ćemo pravit

Svaki dinar otac štedi
(Držali smo nekoliko grla krupne stoke
(krave, i 2 vola)
Što od stoke – što od drva
(Sječom i prodajom drveta u vrletima
Retkovina i Maine Gore
takođe smo dolazili do novca)
Mi u brdo otidosmo
Da kopamo ko dva crva…

I vadimo ljuti kamen
Ispod zemlje što se krije
Zamahnusmo krampovima
Nas dvojica – ljute zmije….

Odoljeva ljuti kamen
Udarcima teškog bata
Vaditi ga tolko treba
Da nam bude za dva sprata

Doručak smo „preskočili“
A za ručak dva krompira
Salate je malo manje
Jedno tvrdo parče sira

Nema braće da pomognu
Da donesu parče hleba
Tek onda će oni doći
Da odnesu što im treba

Sve u njivi što imamo
Ne pitaju nego nose
A livade nepregledne
Neće doći da pokose

….Čitav dan smo udarali
Po kamenu – golom, sivom
Tako nešto poželeti
Nebih mogo – nikom živom

Krvlju kamen natapamo
Dlanovi nam puni rana
Mi moramo izdržati
Vako kopat svakog dana

Sa znojem se krv miješa
Pa još više rane peku
Svakog časa mi trčimo
Na obližnu hladnu reku

Da u reci operemo
Krv sa ruku i sa lica
Čitav dan smo mi kopali
Brat si bratu – po kolica…

Od udarca – vatra sevne
Kamenčići sitni lete
Nemož kamen odlomiti
Od stijene – tvrde klete

Maljevi nam ne pomažu
Ni ćuskija – oštra teška
Kad  „bubrege odvalismo“
Tad viđesmo gde je „greška“

Moraćemo dinamitom
Odvaljivat teške stene
Posle ćemo maljevima
Llomit kamen de su „vene“

Baš nekako u to vreme
Gradila se Barska pruga
(Pruga – Beograd – Bar)
Te dinamit ja nabavih
U jednoga moga druga

Detonator i štapine
(Kapisle i fitilj za paljenje)
I „Vitezit“ on mi dade
(Vrsta eksploziva)
Pripazi se tvrda steno
Pplatit ćeš nam naše jade…

Danima smo mi bušili
U stijeni bezbroj rupa
Kada ovo eksplodira
Po brda će da iščupa…..

Eksplozivom „Vitezitom“
Do vrha su rupe pune
Kada ovo eksplodira
Daleko će da se čune….

Saobraćaj – zaustavljen

(Zbog blizine puta Slijepač Most – Pljevlja)
Da nam neko ne pogine
Koliko me grlo nosi
Urlao sam – „ČUUUUVAJ – MINEEEEEE“

Deset mina ja upalih
Pa u ludi beg se dadoh
Kilometar od tog mesta
Kad pobjegoh – onda stadoh…..

Zagrmeše eksplozije
Ko stravični pucnji groma
Kamenja će ovde biti
Verovatno za dva doma…

Zaljulja se crna zemlja
Ko zemljotres da nas stiže
Iz daljine ja sam gledo
Ogromni se oblak diže…

Podiže se u nebesa
Oblak zemlje i kamenja
(Stravične eksplozije su odjekivale,
a oblaci zemlje, prašine ,kamenja i drveća
leteli su u nebesa i padali svuda okolo nas ……)
Aprašina sunce sakri
Poče brdo da se menja…..

Kamen kao kiša pada
Po drveću lomi grane
Čekali smo pet minuta
Dok padanje ne prestane…

BROJALI SMO EKSPLOZIJE

(Prvo minersko pravilo da se ostane

živ i jeste da se eksplozije tačno izbroje)
D E V E T ih je bilo samo
Ja sam svaku zapalio
Treba D E S E T oba znamo…

Jedna nam je „zatajila“
Iz zaklona otac viče
Ali ja mu odgovorih
Dosta oče – neka priče…

Skoči otac iz zaklona
Čudan prizor tada viđe
Pola brda beše sašlo
Sve do reke LJuboviđe…

A livada pored reke
Kamenjem je zatrpana
Morat ćemo nju čistiti
Barem jedno dvades dana

I ja skočih iz zaklona
Pa ka brdu krenuh pravo
Zatajelu minu tražim
Natera me crni đavo…..

Pet minuta beše prošlo
Od poslednjeg pucnja mine
Začuh krike svoga oca
NE PRILAZI TAMO SINE…….

Svojom glavom ne razmišljam
No me vuče sudba neka
Ako mina sad opali
Svi vi znate šta me čeka…

Na samo sam mesto došo
Iz kamena štapin viri
Gledam njega kako gori
B A R U T N I SE MIRIS širi……

Kosa mi se uvis diže
Jer bežati nemam kuda
Unoć mi se dan pretvori
Šta uradi glavo luda…

Sav ukočen gledam fitilj
Bez ikakve bijah nade
Na mene se bog smilova
Još jedan mi život dade

Ko kroz maglu tada videh
Neka sila štapin gasi
Neko kaže – nema boga
Ima jer mi – život spasi

A otac me dozivaše
Ko kroz maglu vrisak čujem
Veliki ti bože hvala
Tebi život ja dugujem…


DRAGI ČITAOČE!

Posle ovog događaja desio se još jedan kojeg ću opisati u naslovu G R A D NJ A i tu mi je sudbina poklonila život Ali    krenimo redom.
Pošto smo držali dve, tri kravice, a imali smo i volove bez kojih nam život nebi bio ništa, pomoću njih zarađivali za život, otac je počeo da pravi saonice na koje smo tovarili i vukli kamen na samo mesto gradnje.
( GALONJA I ŠARONJA…. Stvorenja kojih se sa strašnom tugom sećam i koji su radili i slušali isto kao i razumna ljudska bića….sa njima sam – sam orao njive a oni su slušali svaku moju komandu…. Nažalost njih smo kasnije prodali Đorđiju Bulatoviću iz Papa….. Da dragi čitaoče, bas tom Đorđiju koji ja zidao prvu krečanu koja se nakon tri dana gorenja srušila i pretvorila u gomilu bezvrednog kamena…..Kamena koji se više ni za čega nije mogao koristiti… No i to je opisano u naslovu K R E Č A N A. I.
Postoji i naslov Krečana II. O kojoj ću ovde pisati…)
Da nastavim… Bila je to ogromna količina kamenja za koju smo mislili da če biti dovoljna. Ali nije bila… Bilo ga je svega za jedean sprat pa smo zato drugi sprat radili od blokova i drveta. Kuća se nalazi pored puta Slijepač Most – Pljevlja, pored same rečice Ljuboviđe u mestu zvanom Jabučno…Od Bijelog Polja je udaljena 17 km. Od Slijepač Mosta svega 6 a od malog mesta Tomaševo – samo 5 km…..

Mrak polako nestaje ispred zore koja lagano dolazi.
Nad Dugom Njivom i Papama rađa se novi dan....
U staroj kući čakmari,u sobi povise izbe gde su bila spraćena goveda i Mirov konj dorat, čuje se glasno hrkanje gazda Mira i njegove žene Zorke. Pijevci su poodavno najavili zoru, a malo zatim začu se rzanje Mirovog Dorina koji je svom gazdi najavio dolazak novoga dana.Odjednom hrkanje prestade te se začu škripanje drvenog kreveta i šuškanje slamnice napunjene tvrdom kukuruzovinom. Skoči Miro iz dubokog sna te izađe u portik gde na bose noge natače skorele opanke od učinjene krmeće kože i kroz maleni prozor bez stakla pogleda dolje niza Svinjku dali mozda dolaze kosači koje je juče unajmio da mu pokose nepregledne livade, koje se prostiru odavde pa sve dolje niz Dugu Njivu do rijeke Ljuboviđe te još i dalje....
Sudeči po vedrom i svetlom nebu – dan će biti sunčan i vreo, baš onakav kakav i treba da bude jer sijeno treba da se što prije osuši dok ga kiša ne uhvati.
Plaši se Miro kiše ko ovca vuka i sve boga moli da uhvati sijeno bez kapi kiše...
Nastavak 1.
Dan je vec počeo da odmiče kada Miro ugleda ljudske siluete da se lagano penju uz brdo. Evo dolaze kosači Zorka reče on i istrča napolje da srete kosače.Dobro mi došli junaci – viknu Miro ka rulji koja je polako prilazila, Dobro te našli gazda Miro – zagraktaše seljani te svi priđoše da se rukuju sa Mirom.Utom Zorka iznese iz portika pljosku do vrha punu ljute rakije od mednica, koje su i ove, kao i svake godine obilato rodile, te gurnu u ruku prvom do Mira…Nazdravi on ostalima te nategnu i ljuta tečnost zaklokota niz Radulovo suvo grlo…
Ej ej, čekaj malečko Rašo! Dodaj i nama da otremo usta sokole…. prestade klokotanje te on dodade pljosku prvom do sebe. Ista slika se ponovi, te Ringo zagrakta ko crni gavran – aman ljudi oćeli ostati nešto i za mene, te istrže bukliju sa žednih Živkovih usana i sasu ostatak sebi u usta. Uh jes dobra Mirašu brate, no idi te donesi još da i ostali okvase usta e se valja prije no sto počnemo kositi….
Nastavak 2
Stušti se Zaga u izbu te tamo iza pregrade, u bure puno mednje gurnu crijevo te povuče i boca se brzo napuni. U rupu u koju je bila turila crijevo – kao zatisku gurnu kukuruznu oklasinu ,te se vrati i dade Miru bocu s rakijom.
Ko još nije probao – neka licne malečko, da otre usta, rece Miro. Desetak ruku gramzivo sunuše prema boci te Ilija imade najvise sreće i prvi dođe do nje.
Vujadin stao pored njega, te svojim buljavim očima gleda kako se sadržaj boce polako smanjuje, te dreknu. Daj to amo kukavče – ima nas još…..
Izređaše se još trojica i boca osta suva ko da u njoj nikad i nije bilo ništa.
Namrsši se Miro te progunđa… pa zar i ova?. – E, i ova bogami, rece Vukola i tutnu namrštenom Miru praznu bocu u ruke…

Malo zatim dotetura se on do kosača te nesto promrmlja i pade u hladovinu ispod obliznje zukve.Odmah se začu glasno hrkanje te se kosači zgledaše…Dan je vec bio dobro    poodmakao a kosači jos uvek glasno raspravljaju odakle da pocnu…. hoćemo li mi počinjati danas narode? – rece Miro i krenu da skine kosu koja je bila zakačena o krušku ljutaču tu pokraj njih…Taman se počeše spremati da krenu kada neko zaurla. – pa ja nisam otkovo kosu ljudi…Kakjo da kosim s tupom kosom? Ooooooo belaja zagrajaše kosači te zgrabiše svak svoju kosu i počeše da se nameštaju i traže    najzgodnije mesto gde bi mogli da otkuju svoje kose…

Konačno se začu udaranje čekića po ljutim kosama kovanicama. Slusa Zorka skladno udaranje te zovmu Mira te mu reče. – Daj ljudima po čašu rakije jadan – grota je… Zakoluta Miro očima i osvrnu se oko sebe da vidi da ga ko ne gleda te šmugnu u izbu odakle se vrati sa pljoskom punom mednje.Malo potom udaranje čekića poče da se smanjuje i konačno nestade reski zvuk udaranja čekica o nakovanj.E da krenemo – rekose kosači te počeše da spremaju i opasuju vodijere….Nasta zveket i klokotanje vode te konačno i to bi gotovo. u to iz portika istrca Zorka i zakuka – čekajte ljudi pobogu, da stavim ja vama da nešto čupnete prije no počnete kositi, pa nemožete gladni sekati toliku travuljinu….
E, ne Zorka bogomi, ja ni sinoć nisam večero – reče Jagoš – te sede u hlad kruške…Evo sada ću ja da vam turim supicu od kumperića da vi zalozite prije no počnete kositi – reče i uze motikicu te otrča dolje podno kuće u njivicu s kumpijerima, navadi po kravljače te ode da sprema doručak…. Oguli Zorka kumperiće, te ih sitno iskriška, i turi u čađavi, sa strane poprilično ulubljeni kotlić da se kuvaju, a ona se hitro uspe uza stube, na polumračni tavan, gde je iza roga bila zađenuta oštra kustura, načinjena od stare istrošene kose, te je uze i priđe jednoj od tri faše čađave slanine, dokopa njen donji deo – te oštra kustura sevnu i odseče skoro polovinu faše. Moja priča. S10 Hitro se skide s tavana i iskaiša slaninu na uža parčad te ih, sa sve čađom, kljuknu u kotlič da sa kuvaju... Nedugo zatim iznese vunenu tkanu dekicu na mnogim mestima izgriženu i pojedenu od mnogobrojnih moljaca, i raširi je po travi ispod zukve ljutače… Ode te ponovo iz kuce dovese gomilu starih aluminijumskih kašika i tanjira i jednu poveliku kutlaču.koja je na jednom kraju bila napukla jos od prošle godine kada je Miro sa njom, umesto čekića zakucavao čivije po zidu, a da bi zakačio kožu od vuka, koga je bio ustrijelio kada mu je zimus napao i poklao ovce, dolje pored potoka.
Donese i kotlic, sa supicom od kumperića, te reče izgladnelim kosačima. – evo, turite nešto u usta do ručka, a za ručak ću da turim pitu od štavlja…E, carski bogomi Zoro – nema šta – rekoše kosacči i sedoše oko kotlića. te svaki nasu sebi koliko je ko htio
Odlomiše po parče tvrdog kukuruznog ljeba – te počese jesti. No od jada i napasti, na miru jesti nemogaše. – Rojevi raznih skakavaca se frljakne i skače na sve strane te neki i padne po sred tanjira sa vrućom supicom , a neki bogami – po sred kotlića… gladnim kosačima to nesmeta no napasnike zavate u kašiku te ih hitnu preko ramena, daleko od sebe…. U tom se začu strašni urlik – Upomoc – mraviiiiii. Skoči Ćatalo i poče da igra i skače okolo, da trese nogama i da zapomaže ko da ga živoga deru. kukavac, bio seo blizu mravinjaka sa zutim opakim mravima koji mu uđose kroz nogavice od pantalona, i izujedaše i načisto nagrdiše sirotog Ćatala.
Auuuu jazuka veli Zorka i utrča u izbu i odmah se vrati sa onom pljoskom punom rakije te prosu malo na dlan i poče da maže rakijom Ćatalove izujedane noge… Nemoj Zago grota je – no daj da se ja dezinfikujem iznutra rece Čatalo – uze bocu te sasu u sebe dobra tri prsta niz bocu. Dodaj sokole i nama – zagrajase ostali te se boca brzo isprazni. Pa da krenemo ljudi – evo skoro će podne – reče Zejo i krenu prema potoku da naspe vode u vodijer.
Počeše i ostali da ustaju, sve nešto mrmljajući i pominjući vrućinu i livade i košenje. Poneko sipa vodu iz boce te se klokotanje začu sa svih strana…Počeše uzimati kosačke rekvizite i spremati se za polazak…

IMA JOS... Nastavit ce se.